Primary tabs

[plesni teatar] PUSTINJA 2010 / ISTER TEATAR / 6 i 7. juna u 20h / Bitef teatar, Beograd

Podaci: 

nedelja 6. jun u 20h (premijera)
ponedeljak 7. jun u 20h (repriza)
Bitef teatar, skver Mire Trailović 1

ucesnici: 

Pustinja 2010

Koreografija : Andjelija Todorović, Danica Arapović, Jelena Jović
Igraju : Andjelija Todorović, Danica Arapović, Jelena Jović
Dramaturgija : Damir Vijuk
Kompozitor : Nenad Jelić
Dizajn scene : Ljubimir Todorović
Dizajn svetla i fotografija : Aleksandar Milosavljević
Kostim : Ister teatar
Video : Andreja Jović
Organizacija (za Ister teatar) : Miodrag Lazović

Realizaciju predstave omogućili: Grad Beograd – Sekretarijat za kulturu,
Pozorište na Terazijama, Studio 111,

Zahvaljujemo se : Branislavi Kuprešanin, Snežani Šimić, Vanji Vujakliji, Mihailu i Pavlu Stevanoviću i Stefanu Todoroviću

O predstavi Pustinja 2010
 

Ister teatar je 2000 godine, premijerno, na 12 rodjendan Bitef teatra u Bitef teatru, odigrao predstavu Pustinja, koja se bavila unutrašnjim preispitivanjima, ljudi kao duhovnih bića, posle mračnog perioda naše istorije i surove stvarnosti koja nas je okruživala. Posle svega preživljenog, pitali smo - šta smo, ko smo, gde smo i kuda idemo?
 

 

 

 

Pustinja 2010 je omaž predstavi Pustinja 2000 koja je idejno uporište i inspiracija za stvaranje nove predstave. Pustinja 2010 postavlja ista pitanja i bavi se istim temama, 10 godina kasnije, da bi, verovatno, dobila iste odgovore.
Šta smo, ko smo i gde smo danas, deset godina kasnije. Da li se nešto promenilo? Da li smo se mi promenili?
Savremeni trenutak u kome živimo je glavna inspiracija naše reakcije na život u ovom vremenu i na ovim prostorima.

 

Pustinja je mesto susreta sa samim sobom.
Oni koji se kreću pustinjom neprestano razgovaraju sami sa sobom ili mudruju sa drugim ljudima o tajnama života i životnim vrednostima.
U pustinji se traže odgovori na sopstvene tajne i nedoumice, koji su sudbinski neuhvatljivi i sazdani od suprotnosti i skladnosti istovremeno.

 

Pustinja je kao i okean mesto gde se nikad ništa ne menja. Da li postajemo beskrajan okean koji se ne pokreće, ne diše, čije srce ne kuca, okean bez života koji otiče kao zrna peska iz sata vremena. Kao što nas ima, može i da nas nema, ostajemo kao privid na horizontu umornih putnika.